Ništa zanimljivo ove sumorne pulske jeseni, grad se utiša, kiša na kišu, sve je nekako tiho i mirno, komadi odavno već zabundani, ne možeš više niti okom napipati dobru koku na pločniku. Mir i tišina ono što volim a sad mi ne paše, ne paše mi u gradu, u điru, na špici, tu volim buku i žamor. Svi nekako šute, bore se s tim kišobranima i piče tim gradom bez puno riječi, zaokupljeni nekim svojim mislima. Mogu li se čitati ili razumjeti misli? E to se ja pitam. Izašao sam neki dan s jednom zgodnom damom, na običnu kavu. Mislio […]