U modernom svijetu s ubrzanom tehnologijom osjećamo potrebu i mi biti ubrzani i odjednom nam je sve hitno.
Nemamo više vremena za nikoga, pa tako niti za sebe jer ono što trenutno radimo je vrlo “hitno”. Stavljamo sve sa strane jer jednostavno nećemo moći odraditi kako treba to što nam je hitno ako nas nešto ometa ili na koju sekundu zauzme našu pažnju.
No, to hitno nikad nema kraja jer jedna hitna radnja zove, odnosno privlači, drugu hitnu radnju i tako nam se život pretvori u hitnu službu pri kojoj zapostavljamo ono što je najbitnije, a to je život. On jednostavno prođe, a mi nismo uspjeli udahnuti onih pet minuta sreće koje su nam se svaki dan nudile na dlanu. Nismo imali vremena za tih pet minuta jer nam je sve bilo hitno, dok nismo na kraju shvatili da u biti ništa od toga nije bitno jer sve je zamijenjivo, sve dođe i prođe, pa dođe nešto drugo.
Bitno je samo otvoriti oči i pogledati život oko sebe te uživati u njemu pa čak i kad imamo i nešto hitno za obaviti. Ionako ćemo to obaviti, samo je pitanje hoćemo li obaviti sa stresom ili opušteno s osmijehom na licu. I zapamtimo da iako je sve hitno, ništa od toga nije bitno.